Šešir je bio obavezan detalj damama međuratnog doba, još od svoje petnaeste godine. Nije bilo lako odabrati pravi šešir, morao je da zadovolji više uslova: da ima modernu liniju, da bojom, oblikom i detaljem ističe ono najlepše na licu, da svojim dimenzijama ne narušava proporcije figure, a da je pri tom u skladu sa odećom, obućom, tašnom, kaišem i rukavicama.
Beograđanke su volele da menjaju šešire. Dobrostojeća beograđanka bi u jednoj sezoni kupila do 8, a prosečna do 3 šešira.
U Beogradu je bilo dosta modisterijskih salona, kao i radnji u kojima su prodavani šeširi. Pri proizvodnji šešira najčešće bi izrađivali kopije iz svetskih modnih žurnala. Poznate predratne mašamode Rozalija Smolka i Flora Dvorniković, koje su imale svoje salone u Knez Mihailovoj ulici nastavile su da prave šešire prateći modu i posle rata. Stalna mušterija Rozalije Smolke bila je kneginja Olga. Sima M. Lazarević, Ulice kralja Milana 120, nije bio konkurencija Rozaliji i Flori, ali je bio vrlo vešt zahtevima novog vremena.
U oglasu koji je objavio “ Ilustrovani list ” 1920. godine Sima kaže da je njegova radnja čuvena sa solidnošću i jevtinoćom modernih ženskih šešira i ukrasa. Milivoj Popov je posle rata snabdevao modiskinje “ skromnim šeširima u najnovijim pariskim formama ” Posao je napredovao i njegov salon u Francuskoj 5 bio je poznat među elegantnim Beograđankama.
Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ana Petrovićeva, otvorila je 1921. godine modisterijski salon u svom stanu, u Šafarikovoj ulici broj 4. Nudila je najelegantnije ženske šešire po najnovijoj pariskoj modi, uz umerene cene. Kasnije je svoj salon premestila na prestižnije mesto, na Prestolonaslednikov trg 12.
Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka na ceni su bili saloni “ Blanš ” Sigmunda Đorđa, na Prestolonaslednikovom trgu 11, “ Olivera ” Mice Đenadić na Prestolonaslednikovom trgu 45 i “ Orao ” Olge Milovanović čiji su šeširi 1928. godine, dobili zlatnu medalju i diplomu na međunarodnim izložbama u Parizu i Amsterdamu. Saloni Vojislava Ercegovac zadržaće svoj renome do Drugog svetskog rata. Svoj prvi salon otvorio je 1927. godine, u Ulici kralja Ferninanda 19. Vremenom će otvoriti još četiri salona u Beogradu i po jedan u Nišu i Skoplju. Kod njega je bilo zaposleno četrdeset radnica i dva trgovačka putnika. Salon na Terazijama 40, otvoren 1932. godine je jedini međuratni modisterijski salon koji je održan do danas.
Ilija Milkić je preuzeo modisterijski salon u knez Mihailovoj ulici broj 3, od svoje bivše supruge Jelene. Godine 1941. salon “ Milkić ” je izgoreo, a do tada je bio jedan od najpopularnijih salona koji je nudio veliki izbor šešira. Svestilav Tanasković je donosio i prodavao šešire iz Pariza, ali je imao i sopstvenu radionicu u kojoj su izrađivani šeširi za skromniji svet, u Ulici kralja Milana 49. Godine 1929. najjeftiniji šešir, od flica, u njegovoj radnji bio je 65 dinara, a najskuplji, od svilenog somota, 480 dinara.
Najelitniji salon bio je “ Modes Gaby ” iz Ulice kneginje Ljubice 7. Šeširi madam Gabi su bili posebni i njene redovne mušterije postale su kneginja Olga i princeza Marina. Knjeginja Olga je bila veoma zadovoljna šeširima madam Gabi jer je ubrzo prestala da kupuje kod Rozalije Smolke, čija je mušterija bila godinama.
Krajem tridesetih godina četiri poznate mondenke su postale mašamode: Jelka Perišić, Zora-Cuca Stojanović, udato Bjelić, Elza i Foska. Jelka i Cuca su, 1938. godine, otvorile salon “ Modeš ” u knez Mihailovoj ulici. Svoje šešire one su slale u Pariz - Anki Barlovać i Olgici Horstig i London - ledi Hačet. Posle Drugog svetskog rata Zora Stojanović Bjelić (Cuca) je živela u Australiji, a potom u Londonu gde je otvorila svoj modisterijski salon. Elza i Foska su otvorile salon “ E.F. ” u Ulici kneginje Ljubice gde su kupovale glumice, operske pevačice i žene političara.
U Beogradu je bilo dosta modisterijskih salona, kao i radnji u kojima su prodavani šeširi. Pri proizvodnji šešira najčešće bi izrađivali kopije iz svetskih modnih žurnala. Poznate predratne mašamode Rozalija Smolka i Flora Dvorniković, koje su imale svoje salone u Knez Mihailovoj ulici nastavile su da prave šešire prateći modu i posle rata. Stalna mušterija Rozalije Smolke bila je kneginja Olga. Sima M. Lazarević, Ulice kralja Milana 120, nije bio konkurencija Rozaliji i Flori, ali je bio vrlo vešt zahtevima novog vremena.
U oglasu koji je objavio “ Ilustrovani list ” 1920. godine Sima kaže da je njegova radnja čuvena sa solidnošću i jevtinoćom modernih ženskih šešira i ukrasa. Milivoj Popov je posle rata snabdevao modiskinje “ skromnim šeširima u najnovijim pariskim formama ” Posao je napredovao i njegov salon u Francuskoj 5 bio je poznat među elegantnim Beograđankama.
Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ana Petrovićeva, otvorila je 1921. godine modisterijski salon u svom stanu, u Šafarikovoj ulici broj 4. Nudila je najelegantnije ženske šešire po najnovijoj pariskoj modi, uz umerene cene. Kasnije je svoj salon premestila na prestižnije mesto, na Prestolonaslednikov trg 12.
Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka na ceni su bili saloni “ Blanš ” Sigmunda Đorđa, na Prestolonaslednikovom trgu 11, “ Olivera ” Mice Đenadić na Prestolonaslednikovom trgu 45 i “ Orao ” Olge Milovanović čiji su šeširi 1928. godine, dobili zlatnu medalju i diplomu na međunarodnim izložbama u Parizu i Amsterdamu. Saloni Vojislava Ercegovac zadržaće svoj renome do Drugog svetskog rata. Svoj prvi salon otvorio je 1927. godine, u Ulici kralja Ferninanda 19. Vremenom će otvoriti još četiri salona u Beogradu i po jedan u Nišu i Skoplju. Kod njega je bilo zaposleno četrdeset radnica i dva trgovačka putnika. Salon na Terazijama 40, otvoren 1932. godine je jedini međuratni modisterijski salon koji je održan do danas.
Ilija Milkić je preuzeo modisterijski salon u knez Mihailovoj ulici broj 3, od svoje bivše supruge Jelene. Godine 1941. salon “ Milkić ” je izgoreo, a do tada je bio jedan od najpopularnijih salona koji je nudio veliki izbor šešira. Svestilav Tanasković je donosio i prodavao šešire iz Pariza, ali je imao i sopstvenu radionicu u kojoj su izrađivani šeširi za skromniji svet, u Ulici kralja Milana 49. Godine 1929. najjeftiniji šešir, od flica, u njegovoj radnji bio je 65 dinara, a najskuplji, od svilenog somota, 480 dinara.
Najelitniji salon bio je “ Modes Gaby ” iz Ulice kneginje Ljubice 7. Šeširi madam Gabi su bili posebni i njene redovne mušterije postale su kneginja Olga i princeza Marina. Knjeginja Olga je bila veoma zadovoljna šeširima madam Gabi jer je ubrzo prestala da kupuje kod Rozalije Smolke, čija je mušterija bila godinama.
Krajem tridesetih godina četiri poznate mondenke su postale mašamode: Jelka Perišić, Zora-Cuca Stojanović, udato Bjelić, Elza i Foska. Jelka i Cuca su, 1938. godine, otvorile salon “ Modeš ” u knez Mihailovoj ulici. Svoje šešire one su slale u Pariz - Anki Barlovać i Olgici Horstig i London - ledi Hačet. Posle Drugog svetskog rata Zora Stojanović Bjelić (Cuca) je živela u Australiji, a potom u Londonu gde je otvorila svoj modisterijski salon. Elza i Foska su otvorile salon “ E.F. ” u Ulici kneginje Ljubice gde su kupovale glumice, operske pevačice i žene političara.
2 коментара:
Брло интересантни и мени корисни подаци. Штета што блог није више посећен.
Zdravo Bela.
Ja tek sada vidim tvoj komentar, pa evo zelim i da ti odgovorim. Imam neki problem prilikom logovanja na blog pa nazalost ne mogu da preuredjujem i postavljam jos postova. Pokusacu da otvorim novi blog sa ovom temom i bicu vise angazovana, s obzirom da imam dosta tekstova i fotografija. Ukoliko ti trebaju neki podaci vezani za beogradsku modu mozes da me kontaktiras putem mejla nevena.barac@gmail.com
Pozdrav,
Nevena.
Постави коментар