Obuća

Izbor obuće bilo je važno modno i praktično pitanje. Osim što je trebalo da bude udobna i moderna, obuća je zahtevala puno ličnog ukusa da bi se uklopila u ostale delove toalete. Tačno se znalo kakva ona treba da bude za pre podne, za po podne i za veče, a kakva za kuću, šetnju i sport. Beograđanka je mnogo pažnje posvećivala dobroj obući.

1920.

Dama skromnijih prihoda nije uvek mogla da priušti posebnu obuću za svaku priliku, već je kupovala cipele jednostavnijih linija i neutralnih boja. Obuća je mogla da se izradi po meri, ili da se kupi “ gotova ”. Beogradski obućari su smatrani prvorazrednim majstorima, koji su uvek bili u toku modnih dešavanja.

1930.

Kosta Mitić i Mitrofan Sofronov su imali titulu kraljevskog dvorskog liferanta. Mitić je dosta radio za dvor: za kralja Aleksandra, kneza Pavla i kneginju Olgu, a pravio je i popravljao obuću posluge. Mitrofan Sofronov je svoj salon, u Ulici kralja Ferdinanda 17, otvorio 1922. godine, a titulu dvorskog liferanta dobio je 1937. godine.

1940.

Mika Lević je otvorio 1920. godine salon “Lektreš”, koji je ubrzo stekao najprobirljiviju i najbogatiju klijentelu. O izuzetnom kvalitetu ovog salona svedoče i Grand Prix na Izložbi modernih primenjenih i industrijskih umetnosti, održanoj u Parizu 1925. godine, kao i na izložbama u Strazburu, 1924. i u Nici 1930. godine. Tokom dvadesetih godina u Srbiji je počela industrijska proizvodnja obuće. Najveća domaća fabrika obuće bila je “Boston”, koja je proizvodila jeftinu obuću i snabdevala čitavu zemlju. Najveća međuratna evropska fabrika “Bata” otvorila je svoj pogon u Borovu 1931. Mada je ova čehoslovačka firma bila zastupljena na beogradskom tržištu i tokom dvadesetih godina, ona će dominirati tokom sledeće decenije, u vreme kada je ekonomska kriza nametnula potrebu za jeftinom i trajnom obućom.