Moda je oduvek predstavljala svojevrsno ogledalo epohe u kojoj je nastajala i trajala. Za beogradsku modu u periodu između dva svetska rata svakako bismo mogli reći da je bila veoma revolucionarna, ( ili u najmanju ruku ne tako nalik tradiciji ).
Ratni period svuda u svetu označavao je napuštanje stega karakteristične ženske mode u vidu čvrstih korseta i dugih haljina, zarad konforne mode i praktičnih odevnih toaleta. Posle prvog svetskog rata žene su izašle iz svog kućnog carstva i prihvatile se tradicionalno muških poslova, otkrivajući tim iskorakom svu udobnost jednostavne odeće. Nestali su suvišni detalji, a dugačka haljina koja je sputavala kretanje je proširena i skraćena. Haljine i košulje inspirisane odećom bolničarki i radnica, široke suknje do pola listova ( ironično nazvane ratnim krinolinama ), široke tunike, tamne boje, detalji iz muške mode i manji šeširi nametnuli su se pre svega praktičnosću koju je zahtevao trenutak. Turbulentna ratna atmosfera kao i postratni period svakako nisu bile pogodan trenutak za usvajanje modnih noviteta. Za tadašnji izgled beograđanke važilo je da je zanemarila svoju individualnost zarad uniforme.
Međutim, to što je u datom trenutku beogradska moda iako naizgled u korak sa svetom zapravo kaskala čitavu sezonu za istim, nije bilo iznenađujuće. Kult skromnosti i štednje usled velike ekonomske krize i straha od novih svetskih sukoba bili su nametnuti čitavom svetu. Tako da je ipak bitno shvatiti i ceniti doprinos svih onih beograđana koji su u takvom kriznom periodu u svojim modnim salonima radili, stvarali i iznova kreirali jedan lepši svet koji i danas pamtimo.
Svet beogradske mode između dva svetska rata je bio, u skladu sa vremenom, na svoj način vrlo autentičan i stoga se stari Beograđani i danas, sa ljubavlju i poštovanjem, sećaju onih koji su umeli da im podare eleganciju i lepotu u najtežim vremenima.
недеља, 27. април 2008.
Nakit
Na najboljem glasu bila je radnja “Bijouterie” u Knez Mihailovoj 18, koja je nudila nakit za veče od štrasa i lažnog dragog kamenja, kao i tašne za plažu izrađene od drvenih perli. Vlasnik je bio Antonije Rehorž.
Za ovom radnjom nije zaostajao ni “Bijou de Paris” čiji je vlasnik bio Bernald Fišer koji je donosio najnoviji pariski nakit.
Za ovom radnjom nije zaostajao ni “Bijou de Paris” čiji je vlasnik bio Bernald Fišer koji je donosio najnoviji pariski nakit.
Časovničari i juveliri
Najbitniji detalji koji upadljivo svedoče o ličnom ukusu i statusu jesu nakit, dugmad za manžetne, igle za kravate, satovi, tabakere...
Titulu kraljevsko dvorskog časovničara i juvelira imali su: Mih. P. Petković, Terazije 38 (knjeginja Olga je tu popravljala svoje broševe, satove, upaljače...), M. T. Stefanović, Knez Mihailova 10 i Vasilije K. Isajev, Cetinjska 26.
Titulu kraljevsko dvorskog časovničara i juvelira imali su: Mih. P. Petković, Terazije 38 (knjeginja Olga je tu popravljala svoje broševe, satove, upaljače...), M. T. Stefanović, Knez Mihailova 10 i Vasilije K. Isajev, Cetinjska 26.
Krojači
U međuratnom periodu elegantni gospodin je šio odela po meri. Prema mišljenju beogradskih krojača Sudarevića i Sakovića, odela su najčešće šili inženjeri i bankarski činovnici, najelegantnije obučeni bili su krojači, trgovački pomoćnici i studenti, dok su profesori najmanje pažnje pridavali svojoj odeći.
Voja Jeremić je bio jedan od najboljih krojača od 1921. godine. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Uz odobrenje i finansijsku pomoć Ministarstva trgovine i industrije, Jeremić je osnovao “ Akademiju krojenja ”, u Jakšićevoj ulici broj 2, na kojoj je naučio zanatu mnoge učenike. Krojački salon “ Mašutković i Vuković ”, u Dečanskoj ulici, prvi je u Beograd doneo smokinge sa dvorednim zakopčavanjem, koji su 1926. godine preplavili svet. Poznati mondenski krojač bio je Sima Stričević, sa salonom u Prizrenskoj ulici broj 13, koga su smatrali diktatorom muške mode u Beogradu.
Osim krojača koji su pratili francuske uzore, u Beogradu je bilo salona u kojima se šilo isključivo po engleskim modelima. Glavni predstavnik engleske elegancije bio je Dragutin Kupka, vlasnik krojačkog salona u Dobračinoj ulici broj 9, kasnije u Ulici kneginje Ljubice broj 2. Kod njega su šili otmeniji Beograđani i stranci koji su tu živeli. Pavle Balaša je otmenoj klijenteli, u svom salonu u Čika Ljubinoj ulici broj 11, nudio prvoklasne engleske i domaće štofove. Početkom 1939. godine u ovom salonu su sašiveni žaket i kaput za kralja Petra II. To je bio povod da se zatraži titula dvorskog liferanta, koja mu nije dodeljena jer je glavni uslov bio višegodišnji rad za članove vladarske porodice.
Ekonomska kriza početkom tridesetih godina veoma se odrazila na poslovanje krojačkih salona. Prvi krojački salon koji je počeo da radi na otplatu, od 1931. godine, bio je salon “ Danilović i Bašić ”, iz Uskočke ulice broj 3. Kod njih su se mogli kupiti i engleski, nemački i češki štofovi. Posle Prvog svetskog rata nastavili su svoju delatnost i zavodi za izradu uniformi i muških odela.
Voja Jeremić je bio jedan od najboljih krojača od 1921. godine. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Uz odobrenje i finansijsku pomoć Ministarstva trgovine i industrije, Jeremić je osnovao “ Akademiju krojenja ”, u Jakšićevoj ulici broj 2, na kojoj je naučio zanatu mnoge učenike. Krojački salon “ Mašutković i Vuković ”, u Dečanskoj ulici, prvi je u Beograd doneo smokinge sa dvorednim zakopčavanjem, koji su 1926. godine preplavili svet. Poznati mondenski krojač bio je Sima Stričević, sa salonom u Prizrenskoj ulici broj 13, koga su smatrali diktatorom muške mode u Beogradu.
Osim krojača koji su pratili francuske uzore, u Beogradu je bilo salona u kojima se šilo isključivo po engleskim modelima. Glavni predstavnik engleske elegancije bio je Dragutin Kupka, vlasnik krojačkog salona u Dobračinoj ulici broj 9, kasnije u Ulici kneginje Ljubice broj 2. Kod njega su šili otmeniji Beograđani i stranci koji su tu živeli. Pavle Balaša je otmenoj klijenteli, u svom salonu u Čika Ljubinoj ulici broj 11, nudio prvoklasne engleske i domaće štofove. Početkom 1939. godine u ovom salonu su sašiveni žaket i kaput za kralja Petra II. To je bio povod da se zatraži titula dvorskog liferanta, koja mu nije dodeljena jer je glavni uslov bio višegodišnji rad za članove vladarske porodice.
Ekonomska kriza početkom tridesetih godina veoma se odrazila na poslovanje krojačkih salona. Prvi krojački salon koji je počeo da radi na otplatu, od 1931. godine, bio je salon “ Danilović i Bašić ”, iz Uskočke ulice broj 3. Kod njih su se mogli kupiti i engleski, nemački i češki štofovi. Posle Prvog svetskog rata nastavili su svoju delatnost i zavodi za izradu uniformi i muških odela.
Belo rublje
Elegantna dama i gospodin su vodili računa o kvalitetu i izgledu svog intimnog rublja, odeće za spavanje i kuću.
Prvi salon bio je “ Salon za belo rublje za dame i gospodu ” Milice Kostić u Kosovskoj ulici 21. Ona je radila po bečkim, francuskim i engleskim žurnalima.
Tokom tridesetih godina na odličnom glasu bio je salon za domaću proizvodnju ručnih radova i spreme za udavače u Knez Mihailovoj ulici.
Godine 1936. u Poenkarevoj ulici 32 otvorena je radnja za šivenje muškog i ženskog rublja po meri “ Nina ”.
Prvi salon bio je “ Salon za belo rublje za dame i gospodu ” Milice Kostić u Kosovskoj ulici 21. Ona je radila po bečkim, francuskim i engleskim žurnalima.
Tokom tridesetih godina na odličnom glasu bio je salon za domaću proizvodnju ručnih radova i spreme za udavače u Knez Mihailovoj ulici.
Godine 1936. u Poenkarevoj ulici 32 otvorena je radnja za šivenje muškog i ženskog rublja po meri “ Nina ”.
Mideri
Midere su pretežno nosile žene punijeg stasa, ali i vitke dame koje su pratile modu. Za balske haljine bio je potreban jedan, a za dnevne i sportske aktivnosti drugi tip midera.
U Beču su šili midere koji bi odgovarali svakom stasu, dok su u Parizu šiveni po meri. Mider izgrađen po meri bio je veoma skup, skuplji nego prvoklasne cipele, tašna ili šešir.
U Beču su šili midere koji bi odgovarali svakom stasu, dok su u Parizu šiveni po meri. Mider izgrađen po meri bio je veoma skup, skuplji nego prvoklasne cipele, tašna ili šešir.
Prvi francuski salon midera i damskog finog rublja, otvorila je, 1921. godine, Vera Marković - Gizan koja je učila zanat u Parizu. Nekoliko godina kasnije Vera je počela da izrađuje damske haljine i otvorila je “ Francuski salon ”.
Jedan od najuglednijih stručnih ateljea, gde se nisu radile kopije, već vlastiti modeli, bio je “ Graziosa ” Danice Pogorelac. Cene su bile veoma visoke. Za razliku od “ Graziose ” salon “ Koen ” se ponosio svojim kopijama najmodernijih bečkih i francuskih midera.
Jedan od najuglednijih stručnih ateljea, gde se nisu radile kopije, već vlastiti modeli, bio je “ Graziosa ” Danice Pogorelac. Cene su bile veoma visoke. Za razliku od “ Graziose ” salon “ Koen ” se ponosio svojim kopijama najmodernijih bečkih i francuskih midera.
Krznari
Između dva svetska rata krzno je stalno bilo u modi, čak je nošeno i u letnjim mesecima. Smatralo se da je ono atribut prave dame. Bunda izrađena od plemenitog krzna, poput persijanera, činčile, vizona, astrahana, hermelina, predstavljala je pravo bogatstvo.
Od krzna nisu izrađivane samo bunde, već i raznovrsni detalji u skladu sa modnim zahtevima. Vrsta, boja i kroj krzna uvek su pratili modnu siluetu. Zahvaljujući stalnom usavršavanju obrade krzno je lako krojeno, i od njega su mogli da se izvedu najkomplikovaniji modeli. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom, Beograd nije zaostajao za ostalim evropskim gradovima.
Dama najskromnijih materijalnih mogućnosti nosila je bundu ili modne detalje napravljene od krzna zeca. O toj naklonosti Beograđanke prema krznu svedoči i veliki broj krznarskih salona i radnji. Milisav Radosavljević ( “ Milisav Radosavljević i Komp.” ), iz Vasine ulice broj 17, imao je zvanje dvorskog ćurčije. Njegova radnja je osnovana 1893. godine, i uprkos velikoj konkurenciji uspela je da održi visok nivo i ostane bliska dvoru. U Knez Mihailovoj ulici nalazili su se neki od najekskluzivnijih krznarskih salona. Već 1919. godine otvoren je salon Save Stefanovića, koji je krznarski zanat učio u Beču. On je svojim mušterijama pružao veliki izbor krzna poreklom sa Tibeta i Aljaske, iz Sibira, Mandzurije i Australije. Krznarski salon Jovana Backića takođe je bio u Ulici kneza Mihaila 6. Osim šivenja po meri, on je nudio i mogućnost kupovine gotovih modela po umerenim cenama.
Godine 1929. otvorena je firma za konfekciju i promet krzna “ Vinicki A. D.”, u Knez Mihailovoj ulici 18, koja je raspolagala plemenitim krznima najmodernijih krojeva. Radnja je nastupila na prvoj reviji mode u “ Palas ” hotelu. Pomenimo još nekoliko krznara koji su imali veliki ugled među svojim savremenicima. To su: Đorđe Nedeljković, Todor Mišković, Aleksa Perić, Stevan Erdeljan, Milan Rašević i dr.
Od krzna nisu izrađivane samo bunde, već i raznovrsni detalji u skladu sa modnim zahtevima. Vrsta, boja i kroj krzna uvek su pratili modnu siluetu. Zahvaljujući stalnom usavršavanju obrade krzno je lako krojeno, i od njega su mogli da se izvedu najkomplikovaniji modeli. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom, Beograd nije zaostajao za ostalim evropskim gradovima.
Dama najskromnijih materijalnih mogućnosti nosila je bundu ili modne detalje napravljene od krzna zeca. O toj naklonosti Beograđanke prema krznu svedoči i veliki broj krznarskih salona i radnji. Milisav Radosavljević ( “ Milisav Radosavljević i Komp.” ), iz Vasine ulice broj 17, imao je zvanje dvorskog ćurčije. Njegova radnja je osnovana 1893. godine, i uprkos velikoj konkurenciji uspela je da održi visok nivo i ostane bliska dvoru. U Knez Mihailovoj ulici nalazili su se neki od najekskluzivnijih krznarskih salona. Već 1919. godine otvoren je salon Save Stefanovića, koji je krznarski zanat učio u Beču. On je svojim mušterijama pružao veliki izbor krzna poreklom sa Tibeta i Aljaske, iz Sibira, Mandzurije i Australije. Krznarski salon Jovana Backića takođe je bio u Ulici kneza Mihaila 6. Osim šivenja po meri, on je nudio i mogućnost kupovine gotovih modela po umerenim cenama.
Godine 1929. otvorena je firma za konfekciju i promet krzna “ Vinicki A. D.”, u Knez Mihailovoj ulici 18, koja je raspolagala plemenitim krznima najmodernijih krojeva. Radnja je nastupila na prvoj reviji mode u “ Palas ” hotelu. Pomenimo još nekoliko krznara koji su imali veliki ugled među svojim savremenicima. To su: Đorđe Nedeljković, Todor Mišković, Aleksa Perić, Stevan Erdeljan, Milan Rašević i dr.
Tašneri
Sa odećom, šeširom i cipelama trebalo je uskladiti i “ sitnice koje su važne”: tašne,
kaiševe i rukavice. Tačno se znalo šta se nosi u određenoj prilici, kakva se tašna nosi
pre podne, a kakva za večernji izlazak ili bal. Po mogućnosti trebalo je da cipele, tašna i
rukavice budu ne samo u istoj boji već da su izgrađeni i od iste kože.
Kod “Uzora” su kupovale najotmenije Beograđanke, među kojima su i Nj.K.V. kraljica Marija Karađorđević i kneginja Olga.
Stojanović i Nešić su bili vlasnici, a radnje su se nalazile u Ulici kneza Mihaila 18 i Ulici kralja Milana 6. U jednom novinskom tekstu, koji je izašao 1935. godine, koji navodi najotmenije radnje za kupovinu kožne galanterije, preporučuje se upravo “Uzor”.
Godine 1928. otvorena je specijalna trgovina kožne robe i putnih potreba “Aligator”, u Poenkarevoj ulici broj 2. Beogradska radnja imala je titulu dvorskog liferanta, a vlasnik je bio Samuel Gati. Tašne od skupocenih koža (guštera, krokodila, zmije, morskog psa ) kao i na primer kombinacija tašne sa kišobranom koji se, kao notes olovka stavlja u osovinu tašne, bile su predstavljene i veoma zapažene na modnim revojama, u kojima su učestvovale neke od prvih beogradskih modnih kuća.
Tokom tridesetih godina otvorena je radnja “Ekso”, sa trgovinama u Čika Ljubinoj ulici broj 17 i na Terazijama, u kojima su se mogli naći najnoviji pariski i bečki noviteti. U isto vreme, kvalitetom svojih tašni, rukavica i kaiševa nameću se trgovine “Ika” u Ulici kralja Milana broj 5 i 74, čiji su vlasnici, Matavulj i Panić, snabdevali i Zagrepčane, Skopljance i Banjalučane, svojim modnim izrađevinama od kože.
kaiševe i rukavice. Tačno se znalo šta se nosi u određenoj prilici, kakva se tašna nosi
pre podne, a kakva za večernji izlazak ili bal. Po mogućnosti trebalo je da cipele, tašna i
rukavice budu ne samo u istoj boji već da su izgrađeni i od iste kože.
Kod “Uzora” su kupovale najotmenije Beograđanke, među kojima su i Nj.K.V. kraljica Marija Karađorđević i kneginja Olga.
Stojanović i Nešić su bili vlasnici, a radnje su se nalazile u Ulici kneza Mihaila 18 i Ulici kralja Milana 6. U jednom novinskom tekstu, koji je izašao 1935. godine, koji navodi najotmenije radnje za kupovinu kožne galanterije, preporučuje se upravo “Uzor”.
Godine 1928. otvorena je specijalna trgovina kožne robe i putnih potreba “Aligator”, u Poenkarevoj ulici broj 2. Beogradska radnja imala je titulu dvorskog liferanta, a vlasnik je bio Samuel Gati. Tašne od skupocenih koža (guštera, krokodila, zmije, morskog psa ) kao i na primer kombinacija tašne sa kišobranom koji se, kao notes olovka stavlja u osovinu tašne, bile su predstavljene i veoma zapažene na modnim revojama, u kojima su učestvovale neke od prvih beogradskih modnih kuća.
Tokom tridesetih godina otvorena je radnja “Ekso”, sa trgovinama u Čika Ljubinoj ulici broj 17 i na Terazijama, u kojima su se mogli naći najnoviji pariski i bečki noviteti. U isto vreme, kvalitetom svojih tašni, rukavica i kaiševa nameću se trgovine “Ika” u Ulici kralja Milana broj 5 i 74, čiji su vlasnici, Matavulj i Panić, snabdevali i Zagrepčane, Skopljance i Banjalučane, svojim modnim izrađevinama od kože.
Obuća
Izbor obuće bilo je važno modno i praktično pitanje. Osim što je trebalo da bude udobna i moderna, obuća je zahtevala puno ličnog ukusa da bi se uklopila u ostale delove toalete. Tačno se znalo kakva ona treba da bude za pre podne, za po podne i za veče, a kakva za kuću, šetnju i sport. Beograđanka je mnogo pažnje posvećivala dobroj obući.
1920.
Dama skromnijih prihoda nije uvek mogla da priušti posebnu obuću za svaku priliku, već je kupovala cipele jednostavnijih linija i neutralnih boja. Obuća je mogla da se izradi po meri, ili da se kupi “ gotova ”. Beogradski obućari su smatrani prvorazrednim majstorima, koji su uvek bili u toku modnih dešavanja.
1930.
Kosta Mitić i Mitrofan Sofronov su imali titulu kraljevskog dvorskog liferanta. Mitić je dosta radio za dvor: za kralja Aleksandra, kneza Pavla i kneginju Olgu, a pravio je i popravljao obuću posluge. Mitrofan Sofronov je svoj salon, u Ulici kralja Ferdinanda 17, otvorio 1922. godine, a titulu dvorskog liferanta dobio je 1937. godine.
1940.
Mika Lević je otvorio 1920. godine salon “Lektreš”, koji je ubrzo stekao najprobirljiviju i najbogatiju klijentelu. O izuzetnom kvalitetu ovog salona svedoče i Grand Prix na Izložbi modernih primenjenih i industrijskih umetnosti, održanoj u Parizu 1925. godine, kao i na izložbama u Strazburu, 1924. i u Nici 1930. godine. Tokom dvadesetih godina u Srbiji je počela industrijska proizvodnja obuće. Najveća domaća fabrika obuće bila je “Boston”, koja je proizvodila jeftinu obuću i snabdevala čitavu zemlju. Najveća međuratna evropska fabrika “Bata” otvorila je svoj pogon u Borovu 1931. Mada je ova čehoslovačka firma bila zastupljena na beogradskom tržištu i tokom dvadesetih godina, ona će dominirati tokom sledeće decenije, u vreme kada je ekonomska kriza nametnula potrebu za jeftinom i trajnom obućom.
Saloni ženskih šešira
Šešir je bio obavezan detalj damama međuratnog doba, još od svoje petnaeste godine. Nije bilo lako odabrati pravi šešir, morao je da zadovolji više uslova: da ima modernu liniju, da bojom, oblikom i detaljem ističe ono najlepše na licu, da svojim dimenzijama ne narušava proporcije figure, a da je pri tom u skladu sa odećom, obućom, tašnom, kaišem i rukavicama.
Beograđanke su volele da menjaju šešire. Dobrostojeća beograđanka bi u jednoj sezoni kupila do 8, a prosečna do 3 šešira.
U Beogradu je bilo dosta modisterijskih salona, kao i radnji u kojima su prodavani šeširi. Pri proizvodnji šešira najčešće bi izrađivali kopije iz svetskih modnih žurnala. Poznate predratne mašamode Rozalija Smolka i Flora Dvorniković, koje su imale svoje salone u Knez Mihailovoj ulici nastavile su da prave šešire prateći modu i posle rata. Stalna mušterija Rozalije Smolke bila je kneginja Olga. Sima M. Lazarević, Ulice kralja Milana 120, nije bio konkurencija Rozaliji i Flori, ali je bio vrlo vešt zahtevima novog vremena.
U oglasu koji je objavio “ Ilustrovani list ” 1920. godine Sima kaže da je njegova radnja čuvena sa solidnošću i jevtinoćom modernih ženskih šešira i ukrasa. Milivoj Popov je posle rata snabdevao modiskinje “ skromnim šeširima u najnovijim pariskim formama ” Posao je napredovao i njegov salon u Francuskoj 5 bio je poznat među elegantnim Beograđankama.
Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ana Petrovićeva, otvorila je 1921. godine modisterijski salon u svom stanu, u Šafarikovoj ulici broj 4. Nudila je najelegantnije ženske šešire po najnovijoj pariskoj modi, uz umerene cene. Kasnije je svoj salon premestila na prestižnije mesto, na Prestolonaslednikov trg 12.
Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka na ceni su bili saloni “ Blanš ” Sigmunda Đorđa, na Prestolonaslednikovom trgu 11, “ Olivera ” Mice Đenadić na Prestolonaslednikovom trgu 45 i “ Orao ” Olge Milovanović čiji su šeširi 1928. godine, dobili zlatnu medalju i diplomu na međunarodnim izložbama u Parizu i Amsterdamu. Saloni Vojislava Ercegovac zadržaće svoj renome do Drugog svetskog rata. Svoj prvi salon otvorio je 1927. godine, u Ulici kralja Ferninanda 19. Vremenom će otvoriti još četiri salona u Beogradu i po jedan u Nišu i Skoplju. Kod njega je bilo zaposleno četrdeset radnica i dva trgovačka putnika. Salon na Terazijama 40, otvoren 1932. godine je jedini međuratni modisterijski salon koji je održan do danas.
Ilija Milkić je preuzeo modisterijski salon u knez Mihailovoj ulici broj 3, od svoje bivše supruge Jelene. Godine 1941. salon “ Milkić ” je izgoreo, a do tada je bio jedan od najpopularnijih salona koji je nudio veliki izbor šešira. Svestilav Tanasković je donosio i prodavao šešire iz Pariza, ali je imao i sopstvenu radionicu u kojoj su izrađivani šeširi za skromniji svet, u Ulici kralja Milana 49. Godine 1929. najjeftiniji šešir, od flica, u njegovoj radnji bio je 65 dinara, a najskuplji, od svilenog somota, 480 dinara.
Najelitniji salon bio je “ Modes Gaby ” iz Ulice kneginje Ljubice 7. Šeširi madam Gabi su bili posebni i njene redovne mušterije postale su kneginja Olga i princeza Marina. Knjeginja Olga je bila veoma zadovoljna šeširima madam Gabi jer je ubrzo prestala da kupuje kod Rozalije Smolke, čija je mušterija bila godinama.
Krajem tridesetih godina četiri poznate mondenke su postale mašamode: Jelka Perišić, Zora-Cuca Stojanović, udato Bjelić, Elza i Foska. Jelka i Cuca su, 1938. godine, otvorile salon “ Modeš ” u knez Mihailovoj ulici. Svoje šešire one su slale u Pariz - Anki Barlovać i Olgici Horstig i London - ledi Hačet. Posle Drugog svetskog rata Zora Stojanović Bjelić (Cuca) je živela u Australiji, a potom u Londonu gde je otvorila svoj modisterijski salon. Elza i Foska su otvorile salon “ E.F. ” u Ulici kneginje Ljubice gde su kupovale glumice, operske pevačice i žene političara.
U Beogradu je bilo dosta modisterijskih salona, kao i radnji u kojima su prodavani šeširi. Pri proizvodnji šešira najčešće bi izrađivali kopije iz svetskih modnih žurnala. Poznate predratne mašamode Rozalija Smolka i Flora Dvorniković, koje su imale svoje salone u Knez Mihailovoj ulici nastavile su da prave šešire prateći modu i posle rata. Stalna mušterija Rozalije Smolke bila je kneginja Olga. Sima M. Lazarević, Ulice kralja Milana 120, nije bio konkurencija Rozaliji i Flori, ali je bio vrlo vešt zahtevima novog vremena.
U oglasu koji je objavio “ Ilustrovani list ” 1920. godine Sima kaže da je njegova radnja čuvena sa solidnošću i jevtinoćom modernih ženskih šešira i ukrasa. Milivoj Popov je posle rata snabdevao modiskinje “ skromnim šeširima u najnovijim pariskim formama ” Posao je napredovao i njegov salon u Francuskoj 5 bio je poznat među elegantnim Beograđankama.
Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ana Petrovićeva, otvorila je 1921. godine modisterijski salon u svom stanu, u Šafarikovoj ulici broj 4. Nudila je najelegantnije ženske šešire po najnovijoj pariskoj modi, uz umerene cene. Kasnije je svoj salon premestila na prestižnije mesto, na Prestolonaslednikov trg 12.
Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka na ceni su bili saloni “ Blanš ” Sigmunda Đorđa, na Prestolonaslednikovom trgu 11, “ Olivera ” Mice Đenadić na Prestolonaslednikovom trgu 45 i “ Orao ” Olge Milovanović čiji su šeširi 1928. godine, dobili zlatnu medalju i diplomu na međunarodnim izložbama u Parizu i Amsterdamu. Saloni Vojislava Ercegovac zadržaće svoj renome do Drugog svetskog rata. Svoj prvi salon otvorio je 1927. godine, u Ulici kralja Ferninanda 19. Vremenom će otvoriti još četiri salona u Beogradu i po jedan u Nišu i Skoplju. Kod njega je bilo zaposleno četrdeset radnica i dva trgovačka putnika. Salon na Terazijama 40, otvoren 1932. godine je jedini međuratni modisterijski salon koji je održan do danas.
Ilija Milkić je preuzeo modisterijski salon u knez Mihailovoj ulici broj 3, od svoje bivše supruge Jelene. Godine 1941. salon “ Milkić ” je izgoreo, a do tada je bio jedan od najpopularnijih salona koji je nudio veliki izbor šešira. Svestilav Tanasković je donosio i prodavao šešire iz Pariza, ali je imao i sopstvenu radionicu u kojoj su izrađivani šeširi za skromniji svet, u Ulici kralja Milana 49. Godine 1929. najjeftiniji šešir, od flica, u njegovoj radnji bio je 65 dinara, a najskuplji, od svilenog somota, 480 dinara.
Najelitniji salon bio je “ Modes Gaby ” iz Ulice kneginje Ljubice 7. Šeširi madam Gabi su bili posebni i njene redovne mušterije postale su kneginja Olga i princeza Marina. Knjeginja Olga je bila veoma zadovoljna šeširima madam Gabi jer je ubrzo prestala da kupuje kod Rozalije Smolke, čija je mušterija bila godinama.
Krajem tridesetih godina četiri poznate mondenke su postale mašamode: Jelka Perišić, Zora-Cuca Stojanović, udato Bjelić, Elza i Foska. Jelka i Cuca su, 1938. godine, otvorile salon “ Modeš ” u knez Mihailovoj ulici. Svoje šešire one su slale u Pariz - Anki Barlovać i Olgici Horstig i London - ledi Hačet. Posle Drugog svetskog rata Zora Stojanović Bjelić (Cuca) je živela u Australiji, a potom u Londonu gde je otvorila svoj modisterijski salon. Elza i Foska su otvorile salon “ E.F. ” u Ulici kneginje Ljubice gde su kupovale glumice, operske pevačice i žene političara.
четвртак, 24. април 2008.
BEOGRADSKI MODNI TRENDOVI
Damske toalete
20-te 30-te 40-te
20-te 30-te 40-te
Posle Prvog svetskog rata pariske modne kuće su nastavile da predstavljaju svoje kolekcije početkom svake modne sezone ( u januaru, aprilu, avgustu i novembru ). Ugledni modni časopisi, poput “ Vogue ” i “ Femina ”, svoje čitaoce su obaveštavali o modnim novostima i time bi za nekoliko nedelja čitava planeta bila obučena po poslednjoj pariskoj modi. Vlasnici beogradskih salona su bili dobro obavešteni, prisustvom na sezonskim predstavljanjima novih kolekcija i praćenjem modnih žurnala, tako da su mušteriji mogli da ponude savršene kopije, kao i interpretacije novih modela.
“ Pariz nam daje glavnu liniju, koju posle mi sami razvijamo, iskorišćujemo kao osnovu na kojoj vezemo svoje cveće. Zato taj, koji hoće dati nešto svoje, mora prvo da poseti Pariz, kao što slikar koji stvara svoje remek delo mora ipak imati ili živ model ili siže pozajmljen iz prirode. Pariz diktira a mi – razrađujemo taj diktat ”. Tim rečima je Lenka Lam Majer, jedna od najtalentovanijih kreatorki naše mode, objasnila suštinu u procesu stvaranja beogradskog šika.
1924. godine poboljšala se privreda. 
1922. godine Branislav Nušić osniva udruženje prijatelja umetnosti “ Cvijeta Zuzorić ”.
1928. godine
1929. godine u Konaku kneginje Ljubice otvoren je Muzej savremene umetnosti, zahvaljujući zalaganju kneza Pavla.
Do 1920.godine osnovani su Beogradska opera i balet, predvođeni Stevanom
1932. godine osnovana je Narodna biblioteka Srbije, koja predstavlja najstariju ustanovu kulture u našoj zemlji. Prva zgrada Narodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka. U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, kod Karađorđevog parka, u kojoj je i danas.
Kulturni i društveni život međuratnog Beograda
Prvi svetski rat surovo je uništio kulturni i društveni život, pa samim tim i modu devetnaestog veka. Neke države su se raspale, dok su formirane nove, među kojima je i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle velikih patnji i ogromnog broja ljudskih žrtava nastupile su mirne godine, zapamćene po siromaštvu, besposlici, studentskim i radničkim štrajkovima, korupciji, nedostatku stambenih prostora itd. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ulagala je veliki napor da bi napravila korak ka Evropi, koja je postala bliža zahvaljujući prevoznim sredstvima kao što su avioni, vozovi i dr. Beograd, kao prestonicu nove države prigrlio je duh novog doba bez obzira što neće još dugo moći da popravi fasade svojih kuća, popuni rupe na ulicama od turskih granata itd.
Te posleratne godine, Branimir Ćosić, u svom Vrzinom kolu, opisuje kao veliki uspeh: Ceo Beograd, napaćen u ropstvu ili izgnanstvu, sa prepunom dušom ratnih užasa, krvi, gladi, smrti, poče se ludo zabavljati. Htelo se da se nadoknadi izgubljeno. Po podrumima stadoše nicati barovi (do rata nepoznata ustanova u dobrom gradu Beogradu), po salama dansinzi, Cigane zameniše salonski orkestri (made in Tchechoslovakia) i crnački džazbendi, koji su svojom divljom drekom pozivali na radosti ovoga sveta. I ceo Beograd poče da igra.
Te dvadesete godine XX veka bile su takve u celom svetu.
Modni početak (Uvod)
Bavljenje "carstvom prolaznog", kako je jedan teoretičar nazvao modu, moglo bi se smatrati intelektualnim avanturizmom.
Beograd je između dva svetska rata postao prestonica kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i samim tim je u svakom pogledu (kako arhitektonskom, privrednom, umetničkom tako i modnom) počeo da liči na pravu svetsku metropolu. Beograd je još sredinom 19. veka počeo da prihvata parisku modu koja je dopirala iz susedne Austrougarske koja je u to vreme imala potpuni monopol nad plasmanom modnih proizvoda u Beogradu. Stoga bismo mogli reći da je svetska moda u Beograd tada dopirala preko Beča. Zanatlije iz Vojvodine, Beča i Pešte su pristizale u Beograd osetivši ogromno interesovanje beogradske elite za modne predmete iz evropskih modnih žurnala. Tako je rođena beogradska moda.
Dolaskom na vlast dinastije Karađorđević 1903. procvetale su veze sa Parizom i Bečom. Takođe, pokrenut je i modni list "Nedeljne ilustracije" koji je modni šik Beograda poredio sa stanovnicima drugih svetskih prestonica. Zahvaljujući sjajnim zanatlijama i manuelnim proizvođačima mode Beogradske dame su uprkos finansijskim poteškoćama u datom trenutku bile nalik elegantnim Parižankama. Vremenom su saloni u Beogradu postali originalniji i počeli su da kreiraju sopstvene modne trendove, što je doprinelo da međuratni Beograd postane pravi modni centar.
Beograd je između dva svetska rata postao prestonica kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i samim tim je u svakom pogledu (kako arhitektonskom, privrednom, umetničkom tako i modnom) počeo da liči na pravu svetsku metropolu. Beograd je još sredinom 19. veka počeo da prihvata parisku modu koja je dopirala iz susedne Austrougarske koja je u to vreme imala potpuni monopol nad plasmanom modnih proizvoda u Beogradu. Stoga bismo mogli reći da je svetska moda u Beograd tada dopirala preko Beča. Zanatlije iz Vojvodine, Beča i Pešte su pristizale u Beograd osetivši ogromno interesovanje beogradske elite za modne predmete iz evropskih modnih žurnala. Tako je rođena beogradska moda.
Dolaskom na vlast dinastije Karađorđević 1903. procvetale su veze sa Parizom i Bečom. Takođe, pokrenut je i modni list "Nedeljne ilustracije" koji je modni šik Beograda poredio sa stanovnicima drugih svetskih prestonica. Zahvaljujući sjajnim zanatlijama i manuelnim proizvođačima mode Beogradske dame su uprkos finansijskim poteškoćama u datom trenutku bile nalik elegantnim Parižankama. Vremenom su saloni u Beogradu postali originalniji i počeli su da kreiraju sopstvene modne trendove, što je doprinelo da međuratni Beograd postane pravi modni centar.
Пријавите се на:
Постови (Atom)