Moda je oduvek predstavljala svojevrsno ogledalo epohe u kojoj je nastajala i trajala. Za beogradsku modu u periodu između dva svetska rata svakako bismo mogli reći da je bila veoma revolucionarna, ( ili u najmanju ruku ne tako nalik tradiciji ).
Ratni period svuda u svetu označavao je napuštanje stega karakteristične ženske mode u vidu čvrstih korseta i dugih haljina, zarad konforne mode i praktičnih odevnih toaleta. Posle prvog svetskog rata žene su izašle iz svog kućnog carstva i prihvatile se tradicionalno muških poslova, otkrivajući tim iskorakom svu udobnost jednostavne odeće. Nestali su suvišni detalji, a dugačka haljina koja je sputavala kretanje je proširena i skraćena. Haljine i košulje inspirisane odećom bolničarki i radnica, široke suknje do pola listova ( ironično nazvane ratnim krinolinama ), široke tunike, tamne boje, detalji iz muške mode i manji šeširi nametnuli su se pre svega praktičnosću koju je zahtevao trenutak. Turbulentna ratna atmosfera kao i postratni period svakako nisu bile pogodan trenutak za usvajanje modnih noviteta. Za tadašnji izgled beograđanke važilo je da je zanemarila svoju individualnost zarad uniforme.
Međutim, to što je u datom trenutku beogradska moda iako naizgled u korak sa svetom zapravo kaskala čitavu sezonu za istim, nije bilo iznenađujuće. Kult skromnosti i štednje usled velike ekonomske krize i straha od novih svetskih sukoba bili su nametnuti čitavom svetu. Tako da je ipak bitno shvatiti i ceniti doprinos svih onih beograđana koji su u takvom kriznom periodu u svojim modnim salonima radili, stvarali i iznova kreirali jedan lepši svet koji i danas pamtimo.
Svet beogradske mode između dva svetska rata je bio, u skladu sa vremenom, na svoj način vrlo autentičan i stoga se stari Beograđani i danas, sa ljubavlju i poštovanjem, sećaju onih koji su umeli da im podare eleganciju i lepotu u najtežim vremenima.
недеља, 27. април 2008.
Nakit
Na najboljem glasu bila je radnja “Bijouterie” u Knez Mihailovoj 18, koja je nudila nakit za veče od štrasa i lažnog dragog kamenja, kao i tašne za plažu izrađene od drvenih perli. Vlasnik je bio Antonije Rehorž.
Za ovom radnjom nije zaostajao ni “Bijou de Paris” čiji je vlasnik bio Bernald Fišer koji je donosio najnoviji pariski nakit.
Za ovom radnjom nije zaostajao ni “Bijou de Paris” čiji je vlasnik bio Bernald Fišer koji je donosio najnoviji pariski nakit.
Časovničari i juveliri
Najbitniji detalji koji upadljivo svedoče o ličnom ukusu i statusu jesu nakit, dugmad za manžetne, igle za kravate, satovi, tabakere...
Titulu kraljevsko dvorskog časovničara i juvelira imali su: Mih. P. Petković, Terazije 38 (knjeginja Olga je tu popravljala svoje broševe, satove, upaljače...), M. T. Stefanović, Knez Mihailova 10 i Vasilije K. Isajev, Cetinjska 26.
Titulu kraljevsko dvorskog časovničara i juvelira imali su: Mih. P. Petković, Terazije 38 (knjeginja Olga je tu popravljala svoje broševe, satove, upaljače...), M. T. Stefanović, Knez Mihailova 10 i Vasilije K. Isajev, Cetinjska 26.
Krojači
U međuratnom periodu elegantni gospodin je šio odela po meri. Prema mišljenju beogradskih krojača Sudarevića i Sakovića, odela su najčešće šili inženjeri i bankarski činovnici, najelegantnije obučeni bili su krojači, trgovački pomoćnici i studenti, dok su profesori najmanje pažnje pridavali svojoj odeći.
Voja Jeremić je bio jedan od najboljih krojača od 1921. godine. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Uz odobrenje i finansijsku pomoć Ministarstva trgovine i industrije, Jeremić je osnovao “ Akademiju krojenja ”, u Jakšićevoj ulici broj 2, na kojoj je naučio zanatu mnoge učenike. Krojački salon “ Mašutković i Vuković ”, u Dečanskoj ulici, prvi je u Beograd doneo smokinge sa dvorednim zakopčavanjem, koji su 1926. godine preplavili svet. Poznati mondenski krojač bio je Sima Stričević, sa salonom u Prizrenskoj ulici broj 13, koga su smatrali diktatorom muške mode u Beogradu.
Osim krojača koji su pratili francuske uzore, u Beogradu je bilo salona u kojima se šilo isključivo po engleskim modelima. Glavni predstavnik engleske elegancije bio je Dragutin Kupka, vlasnik krojačkog salona u Dobračinoj ulici broj 9, kasnije u Ulici kneginje Ljubice broj 2. Kod njega su šili otmeniji Beograđani i stranci koji su tu živeli. Pavle Balaša je otmenoj klijenteli, u svom salonu u Čika Ljubinoj ulici broj 11, nudio prvoklasne engleske i domaće štofove. Početkom 1939. godine u ovom salonu su sašiveni žaket i kaput za kralja Petra II. To je bio povod da se zatraži titula dvorskog liferanta, koja mu nije dodeljena jer je glavni uslov bio višegodišnji rad za članove vladarske porodice.
Ekonomska kriza početkom tridesetih godina veoma se odrazila na poslovanje krojačkih salona. Prvi krojački salon koji je počeo da radi na otplatu, od 1931. godine, bio je salon “ Danilović i Bašić ”, iz Uskočke ulice broj 3. Kod njih su se mogli kupiti i engleski, nemački i češki štofovi. Posle Prvog svetskog rata nastavili su svoju delatnost i zavodi za izradu uniformi i muških odela.
Voja Jeremić je bio jedan od najboljih krojača od 1921. godine. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Uz odobrenje i finansijsku pomoć Ministarstva trgovine i industrije, Jeremić je osnovao “ Akademiju krojenja ”, u Jakšićevoj ulici broj 2, na kojoj je naučio zanatu mnoge učenike. Krojački salon “ Mašutković i Vuković ”, u Dečanskoj ulici, prvi je u Beograd doneo smokinge sa dvorednim zakopčavanjem, koji su 1926. godine preplavili svet. Poznati mondenski krojač bio je Sima Stričević, sa salonom u Prizrenskoj ulici broj 13, koga su smatrali diktatorom muške mode u Beogradu.
Osim krojača koji su pratili francuske uzore, u Beogradu je bilo salona u kojima se šilo isključivo po engleskim modelima. Glavni predstavnik engleske elegancije bio je Dragutin Kupka, vlasnik krojačkog salona u Dobračinoj ulici broj 9, kasnije u Ulici kneginje Ljubice broj 2. Kod njega su šili otmeniji Beograđani i stranci koji su tu živeli. Pavle Balaša je otmenoj klijenteli, u svom salonu u Čika Ljubinoj ulici broj 11, nudio prvoklasne engleske i domaće štofove. Početkom 1939. godine u ovom salonu su sašiveni žaket i kaput za kralja Petra II. To je bio povod da se zatraži titula dvorskog liferanta, koja mu nije dodeljena jer je glavni uslov bio višegodišnji rad za članove vladarske porodice.
Ekonomska kriza početkom tridesetih godina veoma se odrazila na poslovanje krojačkih salona. Prvi krojački salon koji je počeo da radi na otplatu, od 1931. godine, bio je salon “ Danilović i Bašić ”, iz Uskočke ulice broj 3. Kod njih su se mogli kupiti i engleski, nemački i češki štofovi. Posle Prvog svetskog rata nastavili su svoju delatnost i zavodi za izradu uniformi i muških odela.
Belo rublje
Elegantna dama i gospodin su vodili računa o kvalitetu i izgledu svog intimnog rublja, odeće za spavanje i kuću.
Prvi salon bio je “ Salon za belo rublje za dame i gospodu ” Milice Kostić u Kosovskoj ulici 21. Ona je radila po bečkim, francuskim i engleskim žurnalima.
Tokom tridesetih godina na odličnom glasu bio je salon za domaću proizvodnju ručnih radova i spreme za udavače u Knez Mihailovoj ulici.
Godine 1936. u Poenkarevoj ulici 32 otvorena je radnja za šivenje muškog i ženskog rublja po meri “ Nina ”.
Prvi salon bio je “ Salon za belo rublje za dame i gospodu ” Milice Kostić u Kosovskoj ulici 21. Ona je radila po bečkim, francuskim i engleskim žurnalima.
Tokom tridesetih godina na odličnom glasu bio je salon za domaću proizvodnju ručnih radova i spreme za udavače u Knez Mihailovoj ulici.
Godine 1936. u Poenkarevoj ulici 32 otvorena je radnja za šivenje muškog i ženskog rublja po meri “ Nina ”.
Mideri
Midere su pretežno nosile žene punijeg stasa, ali i vitke dame koje su pratile modu. Za balske haljine bio je potreban jedan, a za dnevne i sportske aktivnosti drugi tip midera.
U Beču su šili midere koji bi odgovarali svakom stasu, dok su u Parizu šiveni po meri. Mider izgrađen po meri bio je veoma skup, skuplji nego prvoklasne cipele, tašna ili šešir.
U Beču su šili midere koji bi odgovarali svakom stasu, dok su u Parizu šiveni po meri. Mider izgrađen po meri bio je veoma skup, skuplji nego prvoklasne cipele, tašna ili šešir.
Prvi francuski salon midera i damskog finog rublja, otvorila je, 1921. godine, Vera Marković - Gizan koja je učila zanat u Parizu. Nekoliko godina kasnije Vera je počela da izrađuje damske haljine i otvorila je “ Francuski salon ”.
Jedan od najuglednijih stručnih ateljea, gde se nisu radile kopije, već vlastiti modeli, bio je “ Graziosa ” Danice Pogorelac. Cene su bile veoma visoke. Za razliku od “ Graziose ” salon “ Koen ” se ponosio svojim kopijama najmodernijih bečkih i francuskih midera.
Jedan od najuglednijih stručnih ateljea, gde se nisu radile kopije, već vlastiti modeli, bio je “ Graziosa ” Danice Pogorelac. Cene su bile veoma visoke. Za razliku od “ Graziose ” salon “ Koen ” se ponosio svojim kopijama najmodernijih bečkih i francuskih midera.
Krznari
Između dva svetska rata krzno je stalno bilo u modi, čak je nošeno i u letnjim mesecima. Smatralo se da je ono atribut prave dame. Bunda izrađena od plemenitog krzna, poput persijanera, činčile, vizona, astrahana, hermelina, predstavljala je pravo bogatstvo.
Od krzna nisu izrađivane samo bunde, već i raznovrsni detalji u skladu sa modnim zahtevima. Vrsta, boja i kroj krzna uvek su pratili modnu siluetu. Zahvaljujući stalnom usavršavanju obrade krzno je lako krojeno, i od njega su mogli da se izvedu najkomplikovaniji modeli. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom, Beograd nije zaostajao za ostalim evropskim gradovima.
Dama najskromnijih materijalnih mogućnosti nosila je bundu ili modne detalje napravljene od krzna zeca. O toj naklonosti Beograđanke prema krznu svedoči i veliki broj krznarskih salona i radnji. Milisav Radosavljević ( “ Milisav Radosavljević i Komp.” ), iz Vasine ulice broj 17, imao je zvanje dvorskog ćurčije. Njegova radnja je osnovana 1893. godine, i uprkos velikoj konkurenciji uspela je da održi visok nivo i ostane bliska dvoru. U Knez Mihailovoj ulici nalazili su se neki od najekskluzivnijih krznarskih salona. Već 1919. godine otvoren je salon Save Stefanovića, koji je krznarski zanat učio u Beču. On je svojim mušterijama pružao veliki izbor krzna poreklom sa Tibeta i Aljaske, iz Sibira, Mandzurije i Australije. Krznarski salon Jovana Backića takođe je bio u Ulici kneza Mihaila 6. Osim šivenja po meri, on je nudio i mogućnost kupovine gotovih modela po umerenim cenama.
Godine 1929. otvorena je firma za konfekciju i promet krzna “ Vinicki A. D.”, u Knez Mihailovoj ulici 18, koja je raspolagala plemenitim krznima najmodernijih krojeva. Radnja je nastupila na prvoj reviji mode u “ Palas ” hotelu. Pomenimo još nekoliko krznara koji su imali veliki ugled među svojim savremenicima. To su: Đorđe Nedeljković, Todor Mišković, Aleksa Perić, Stevan Erdeljan, Milan Rašević i dr.
Od krzna nisu izrađivane samo bunde, već i raznovrsni detalji u skladu sa modnim zahtevima. Vrsta, boja i kroj krzna uvek su pratili modnu siluetu. Zahvaljujući stalnom usavršavanju obrade krzno je lako krojeno, i od njega su mogli da se izvedu najkomplikovaniji modeli. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom, Beograd nije zaostajao za ostalim evropskim gradovima.
Dama najskromnijih materijalnih mogućnosti nosila je bundu ili modne detalje napravljene od krzna zeca. O toj naklonosti Beograđanke prema krznu svedoči i veliki broj krznarskih salona i radnji. Milisav Radosavljević ( “ Milisav Radosavljević i Komp.” ), iz Vasine ulice broj 17, imao je zvanje dvorskog ćurčije. Njegova radnja je osnovana 1893. godine, i uprkos velikoj konkurenciji uspela je da održi visok nivo i ostane bliska dvoru. U Knez Mihailovoj ulici nalazili su se neki od najekskluzivnijih krznarskih salona. Već 1919. godine otvoren je salon Save Stefanovića, koji je krznarski zanat učio u Beču. On je svojim mušterijama pružao veliki izbor krzna poreklom sa Tibeta i Aljaske, iz Sibira, Mandzurije i Australije. Krznarski salon Jovana Backića takođe je bio u Ulici kneza Mihaila 6. Osim šivenja po meri, on je nudio i mogućnost kupovine gotovih modela po umerenim cenama.
Godine 1929. otvorena je firma za konfekciju i promet krzna “ Vinicki A. D.”, u Knez Mihailovoj ulici 18, koja je raspolagala plemenitim krznima najmodernijih krojeva. Radnja je nastupila na prvoj reviji mode u “ Palas ” hotelu. Pomenimo još nekoliko krznara koji su imali veliki ugled među svojim savremenicima. To su: Đorđe Nedeljković, Todor Mišković, Aleksa Perić, Stevan Erdeljan, Milan Rašević i dr.
Пријавите се на:
Постови (Atom)